Буде ме дрвене ноге
И одомаћена мрзовоља
Мисао се гнезди као да нема намеру да се бори за смисао
Устајем збуњен. Из огледала ме гледа Пинокио
А унуци траже да машем ушима и будем смешан

Кад напабирчим довољно снаге направићу први корак
Жељан добрих дана
И светлости ограничене доброте

Вртим се пелцован амбицијом да будем жив
БУДИ ЖИВ наређује ми отац
АКО ВЕЋ ВЕРУЈЕШ У СВАШТА
ВЕРУЈ ДО КРАЈА
Где је крај – питам оца
НА ПОЧЕТКУ
КАКО ТЕ УЧИО ДУШКО РАДОВИЋ...

Верујем оцу
Крећем ка здравој будућности
Лупкајући дрвеним ногама по риболиком паркету
Последње родитељске собе
Држећи се зубима за еколошки патриотизам
И родољубивојност порекла

Јутро је а ја још нисам одрастао
Зове ме коронарни доктор
И прети рецептом за противотровни инат
Стављам маску на лице
Док наличје цвили за слободом
Ово је само твој случај – тешим сам себе
Није срамота бити себичан
Срамота је не бити себичан. Опасна срамота
Ако не помогнеш себи како ћеш помоћи комшији
Уместо руке са прстима комшија ми пружа песницу
Зар је то суживотни мир

ОПЕРИ ДРВЕНЕ НОГЕ наређује ми кризни штаб
ЗАПРАШИ ЛЕВУ ПЛЕЋКУ ЗВЕЗДАНИМ ПРАХОМ
Слушам кризни штаб и бацам око у Свемир
Нишанећи у корону која грли Сунце
Светлост се круни гасећи се покорно
И засипа пећине и реке понорнице

Не вреди се крити
Корона чека иза сваког угла у сваком тренутку
Зубата корона претешка зајапурена ознојена
Спакована у пљувачку
Хватам се за сан као за последњу сламку спаса
Сламка се ломи
И просипа неразумљиве кинеске речи
По турској авлији
Опседа ме чивилук прогони миндерлук
Прежа мамурлук понижава безобразлук

Претварам се у црва који кречи свој подрум
Да би инсталирао крематоријум
Речи навиру кроз пукотине у карактеру
Свака носи оружје у наручју

Препознајем Черчила
Милује себе по стомаку и смешка се чедно
УМРЕЋУ ПРВИ говори из трбуха
УМРИ КАД СИ ВЕЋ ЧЕРЧИЛ
Добацује му Сер Латвиџ Доџсон
Чупајући литерарној гуски последње перо из репа

Претварам се у гледаоца да би ме читаоци оставили на миру
Кашљем назор да растерам обожаваоце
И бежим бежим бежим бежим
Када ми досади да бежим ја лежим
Лежим лежим лежим. Рецитујем
СЛАВНИМ СУ МЕ УЧИНИЛЕ
СИЛЕЏИЈЕ СЕДМЕ СИЛЕ

Хор новинарки пева ми посмртни говор
Хор Колибри ми кува чај од ловоровог венца
Хор добровољних давалаца крви
Нуди ми свој црвени сок од емоција
Све пијем као осакаћени голуб

Утвара ме једна препознаје
АГОРАФОБИЈА пише јој на катанцу – огрлици
И ја најзад схватам да сам истеран
Из своје рупе у времену
И изложен терору изохипси и дијагонала

Молим свог малог Бога да украде кључић
Од претећег Простора
Он ми показује шипак
Наљутим се и одмах одљутим
Разбесним се и одмах одбесним
Разгневим се и одмах одгневим
Разлудим се и одмах одлудим
Расплачем се и одмах одплачем

Плач је лековит
Производи га коронарна јединица у човеку
Звана СРЦЕ
Плачем кукам јецам цмиздрим запомажем
Лечим се
Бежећи из смртоносне уображености

Песма куца у чело
Сачекај песмо одмори крила
Оно што била си сад ниси
Пукла стопала скратила корак
Горак и тврд

Цар свих Слова чека
Човека довољно свог да Бог му буде
Није време оно што јесте
Није живот оно што није
Душа када се свије у клупко
Под пупком Планете
Дете кад плати животом
Свој живот
А потом заборави да живи

Сачекај песмо није време
Криви смо где смо
И где нисмо још
Ово писмо само је траг
Од мрежа спознаје саткан
Да враг бесмисла тек прежа

(Ковид болница Бежанијска коса
Новембра 2021.)

Љубивоје Ршумовић